Pod staklenim zvonom

Čuvam je, nije sama;

a sama je:

pod staklenim zvonom.

I lepa je,

poput kakve lepe misli,

sačuvane da se ne isprlja.

I zanosna je,

kao ideja, koja više

ne mora da se krije.

I rasterećena je,

kao jesenji list,

kojeg nosi rečna matica.

I ide ka moru,

u susret letu,

jer godišnja doba idu unatrag.

Kao misao koja traje

u svetu tišine,

gde pluta bez straha.

I lepa je, i zanosna,

i rasterećena, i nije sama;

tako sama pod staklenim zvonom.

Štrosmajerova

 

Naše ulice su uglavnom ulice pesnika. Mislim da sam nedavno pročitao da je kroz tvoju ulicu, jednu od tih pesničkih, nekad prolazio tramvaj. Onako kao što prolazi kroz još jednu od naših ulica, koja, doduše, nije pesnička. Kakve su, u ostalom, te pesničke ulice? Mirne, rekao bih. Za razliku od nekih drugih ulica... Mirne i pomalo zavučene. (Iz njih se čuje prolazak vozova noću, takođe, iako nisu sasvim blizu pruge.)

Nego, moje su misli često tamo prekoputa pošte, gde te ponekad čekam. Gde potom pređemo ulicu i opomeneš me da sam krenuo stazom za bicikliste i da pređem u deo za pešake. I onda te držim za ruku, pa ne obraćam pažnju na detalje kao inače... Prodavnica obuće je, tako, možda samo nekoliko metara s leve strane, a možda uopšte nije u blizini. Isto kao i ona jedna poslastičarnica, a možda ima i dve poslastičarnice... Ali ne razmišljam o detaljima. U toj ulici veoma ličim na tebe, koja uvek "hvataš" neke svoje detalje, koje retko ko drugi ume da primeti. I pada mi na pamet: da li su i njome nekad prolazili tramvaji?

A odgovor me, zapravo, uopšte ne zanima.

Ruža boje koja ne postoji

Gdegod da krenem,

Vučem neke stare misli.

Zastajem na raskršću,

Koje odvaja sadašnjost i budućnost.

Lutalica zaodenuta sumnjom,

prolazi pored mene;

Korača samo pravo,

ne uzvrativši mi pogled.

Nastavljam dalje, čvrsto rešen da,

Kada stignem, srebrnom oštricom noža,

Za tebe pažljivo uzmem

Cvet ruže boje koja ne postoji.

   

Rekla je: Ljubav

Više ti ne pišem mnogo.
   

Ti si sada deo mojih dlanova. Prstiju. Šnale nemarno skupljene u kosi.

Ti si sada deo mog usnulog obraza, kada uveče tonem u san. Moj otisak u njemu.

Ti si sada deo moje šetnje ujutru, po hleb i perece. Deo mojih očiju, dok gledam oblake nad semaforom.

Ti si sada deo one tople vode u staklenoj tuš kabini, što mi teče niz vrat, leđa, grudi, preko stomaka do butina, pa preko glatkih nogu, do peta i prstiju.

Ti si sada deo svih mojih čežnji, strasti, radosti.

I poneke tuge.
  

Više ti ne pišem mnogo.

Ti si sada deo mene.

S.

 

Q&A

  
a taj zid razdvaja moj stan od susednog. Nekada je s te, druge strane, bio okačen starinski časovnik. Neko vreme mi je smetao, ali sam se posle navikao na ujednačeno kretanje kazaljki. Večeras je bilo neobično hladno u mojoj sobi i pored dobrano zagrejanog radijatora. "Tek je početak oktobra", pomislio sam. I zapitao se kakva će biti jesen, pa zima potom? Nije da mi je stvarno stalo da znam, pitanje je retoričko, a drugih pitanja je svakako bilo previše u poslednje vreme; onih gde svako "zašto?" ima svoje "a zašto da ne?". Na primer, pitala me je hoće li sutrašnje veče provesti sâma, rekao sam joj da neće, ali da, u slučaju da se nikada ne vratim, ne prodaje moju kolekciju ploča; pusti nešto od Fleetwood Maca i čeka me.
   

Nisam joj rekao kako će se mom kaputu šetati i da me neće pustiti da ga zakopčam, te da će reći da se na vetar ne obazirem. Šutiraću kamenčiće na koje naletim u parku, gledati ispred sebe i ne obazirati se na ljude koji šetaju pse, jer je to ono što obično radim dok šetam. Volim da gledam njene usne kada priča i pamtim te pokrete; jezik je baš smešan, a još smešnije je to što odlutam i ni ne znam šta mi tačno govori, a to je sjajno, jer tako mogu da ćutim i ne osećam se nelagodno.

Kada priča, sva je napeta i zvuči kao neko ko naglas čita detektivski roman, ubrzava i ubrzava, željan da što pre dođe do kraja i sazna ko je ubica. Ne zna da uvek anticipiram sve. Sve. Tako - već znam ko je ubica, znam ko će to tek postati i da će ubijen biti - čitalac. No, to je plan za sutra uveče. Prestajem da razmišljam, nestrpljivo grizem unutrašnju stranu njenih butina, čekam samo da se nasloni na zid i namesti,

  

Šta bi rekao Costello?

  

Volim noć. Volim noći, zapravo. Onako, nekoliko njih vezano. I da tada obavljam sve što mogu, a zaspim čim ugledam naznake zore. (Najlepše spavam - prepodne!) No, što sam stariji, toga ima sve manje, iako tako najbolje funkcionišem. Stara navika. Pa još kad radim stvari koje volim...

Jedna od prethodnih bila je baš takva: radio, slušao muziku, razmišljao. Uživao. Tokom takvih noći, ponekad se osećam kao C., glavni junak jednog od omiljenih romana, kada se odveze u pustinju i priseća... Mnogo čega. I prosto mi bude žao kad mi se prispava i glava klone.

Tako je bilo i pomenute noći... Zamislim se o nečemu, pa se, gotovo uobičajeno, zapitam: šta bi mi sad rekao Elvis Costello? Misli potom odlutaju svojim tokovima, vraćaju se, pa opet zaigraju. Odlete, dolete... Dok se konačno ne primire.

I tada znam. Budem siguran, zapravo, da bi rekao: "Let's talk about the..."

    

Zato što si jak

 

Jedan moj dobar ortak kaže kako od svakoga u životu možemo nešto da naučimo, samo ako slušamo. I - u pravu je. Ipak, malo je onih ljudi od kojih čujemo i usvojimo suštinske životne mudrosti, a još manje onih koji ličnim primerom rade prave stvari.

Pravi čovek nema srce od kamena, ne stidi se svojih osećanja, ne krije svoje mišljenje, nikada ne prestaje da radi na sebi i još mnogo toga... No, ono što smatram najvažnijim: uvek se bori za cilj koji smatra vrednim. Nije da to nisam znao ranije, činio takođe, jer znaš da sam i ja borac, ali moram priznati - od tebe sam video kako se to stvarno radi.

Ti si, matorane, jedan od tih pravih ljudi, borac, muž, ćale, lav, laf i iznad svega prijatelj. I drži se, zato što si jak.

 

Putem koji čujem

   

Ljudi "bez sluha", to su oni koji - što se kaže - "slušaju, a ne čuju".

Rađamo se sa onim što kasnije umemo, dok živimo sa onim što najpre saznamo, pa naučimo, a potom - znamo. Uz to, čoveku valja znati i šta ume. Ima toga što ne možemo nikada naučiti, ali i onoga za šta ne znamo da umemo. I to nije samo igra reči, jer znanje je moć; jedina prava moć, koju čoveku niko, ali niko ne može da oduzme.

Onda kada postavite pitanje svemiru, a čini vam se da ćuti, sve što je potrebno jeste da pažljivije slušate.
   

All those pleasures

Postoje zadovoljstva koja se ne mogu kupiti ni svim novcem na svetu, a postoje i ona za koja je novac neophodan; na prvi pogled, ne baš malo novca, ali na drugi - what's life without whimsy? Ova prva su svakako najvažnija, ali je lepo kad čovek, s vremena na vreme, obraduje sebe i ovim drugim.