Friday, December 15, 2017

Štrosmajerova

 
Naše ulice su uglavnom ulice pesnika. Mislim da sam nedavno pročitao da je kroz tvoju ulicu, jednu od tih pesničkih, nekad prolazio tramvaj. Onako kao što prolazi kroz još jednu od naših ulica, koja, doduše, nije pesnička. Kakve su, u ostalom, te pesničke ulice? Mirne, rekao bih. Za razliku od nekih drugih ulica... Mirne i pomalo zavučene. (Iz njih se čuje prolazak vozova noću, takođe, iako nisu sasvim blizu pruge.)

Nego, moje su misli često tamo prekoputa pošte, gde te ponekad čekam. Gde potom pređemo ulicu i opomeneš me da sam krenuo stazom za bicikliste i da pređem u deo za pešake. I onda te držim za ruku, pa ne obraćam pažnju na detalje kao inače... Prodavnica obuće je, tako, možda samo nekoliko metara s leve strane, a možda uopšte nije u blizini. Isto kao i ona jedna poslastičarnica, a možda ima i dve poslastičarnice... Ali ne razmišljam o detaljima. U toj ulici veoma ličim na tebe, koja uvek "hvataš" neke svoje detalje, koje retko ko drugi ume da primeti. I pada mi na pamet: da li su i njome nekad prolazili tramvaji? A odgovor me zapravo uopšte ne zanima.

Thursday, December 7, 2017

Ruža boje koja ne postoji


Gdegod da krenem,
Vučem neke stare misli.
Zastajem na raskršću,
Koje odvaja sadašnjost i budućnost.

Lutalica zaodenuta sumnjom,
prolazi pored mene;
Korača samo pravo,
ne uzvrativši mi pogled.

Nastavljam dalje, čvrsto rešen da,
Kada stignem, srebrnom oštricom noža,
Za tebe pažljivo uzmem
Cvet ruže boje koja ne postoji.