Thursday, November 10, 2016

Rekla je: Ljubav


Više ti ne pišem mnogo.
   
Ti si sada deo mojih dlanova. Prstiju. Šnale nemarno skupljene u kosi.
Ti si sada deo mog usnulog obraza, kada uveče tonem u san. Moj otisak u njemu.
Ti si sada deo moje šetnje ujutru, po hleb i perece. Deo mojih očiju, dok gledam oblake nad semaforom.
Ti si sada deo one tople vode u staklenoj tuš kabini, što mi teče niz vrat, leđa, grudi, preko stomaka do butina, pa preko glatkih nogu, do peta i prstiju.
Ti si sada deo svih mojih čežnji, strasti, radosti.
I poneke tuge.
  
Više ti ne pišem mnogo.
Ti si sada deo mene.

S.
 

Friday, April 15, 2016

Osmeh

 
Ušla je nekoliko stanica nakon početne. U stvari, pre nje je ušla žena, koja je zamolila vozača da za trenutak sačeka, kako bi "ušla jedna slepa devojka", rekla je ta gospođa. Devojka je, preslatkog lica i kose uvezane u pletenicu, ušla i sela na prvo sedište kod prednjih vrata, skupila beli štap i zahvalila se kako putnici koja joj je pomogla, tako i vozaču.

Sedeo sam neposredno iza, sleva, i budući da nije bilo mnogo putnika u autobusu, ta situacija mi je odvukla pažnju od "Bespuća" Iana McDonalda, romana koji trenutno čitam. Devojka koja ne vidi verovatno ima tek nešto više od dvadeset godina. Zamislio sam se... Kako, zašto...? A onda prekinuo taj tok misli, ubedivši sebe kako me se to ne tiče.

Sišla je na stanici pre moje, a sačekao ju je otac. Dok se spremala da izađe, okrenula se ženi koja joj je pomogla i, sa osmehom kakav nikada ranije nisam video, rekla "ćao". Isprva su mi oči zasuzile, da bih se potom i sâm nasmejao, maltene oduševljeno, i to tako da ne umem do kraja ni da objasnim zašto...

Verovatno borbi jedne osobe, prema kojoj život nije bio nežan, da osmehom tu borbu olakša.