Fotografija. Njegova. I slika na zidu, iza njegove glave. Sleva. Kad god se iza sagovornika ili ne čak ni sagovornika, kao sada, nalazi zanimljiva slika, uočim je. Pogled sâm odluta i bez izuzetka je uočim. Bez izuzetka potom i razmišljam o takvim slikama (premda ponekad to mogu biti i fotografije). Slika je u crnom ramu, deluje prefinjeno, oivičena belim kartonom, kako je to često slučaj. Na slici je devojka bosih nogu. Obučena je u uske, ali ne i preuske bele pantalone, i ima lepe noge, rekao bih. Duge. Nenametljivo zavodljive. Sandale drži u desnoj ruci, a u levoj otvorenu flašu nekog pića. Žestokog, verujem.
Iza nje je dvosed. Okvir dvoseda je od nekog metala, a dušeci i naslon morsko zelene boje. Boje uzburkanog mora. Kao neposredno pred oluju ili tokom oluje. Dvosed izgleda potpuno kičasto, ali njene bele pantalone su nešto što bi joj svakako savršeno pristajalo u šetnji pored mora; da se, umesto u toj sobi, nalazi na rivi, isto ovako bosih nogu.
Desno od devojke (i dvoseda) postavljena je ogromna saksija s velikom biljkom, ali se ne vidi detaljnije. Ispred devojke, na parketu, nalazi se nekoliko gramofonskih ploča. Deluje kao da su postavljene zarad fotografisanja; dve su tačno ispred devojčinih stopala, a zdesna je kutija s još nekoliko ploča. Odmah se zapitam: da li je barem jedna od njih s muzikom Stevie Nicks? (Zato što su u mojim pričama ploče najčešće s muzikom Stevie ili Fleetwood Maca, iako ovo nije moja priča...)
***
Uočio sam, dakle, zanimljivu sliku - možda je to fotografija ili uramljeni poster, zapravo, teško mi je da procenim, ali to i nije tako važno, iza nečije glave; a ta glava je potpuno nebitna, bitna je samo slika iza nje. Zato što su slike uvek zanimljivije od osoba koje stoje ispred njih, jer "pozivaju" na razmišljanje, za razliku od tih osoba...
