Prošlo je skoro četiri meseca... No, mi o vremenu vodimo računa na svoj način, čak i pored života u različitim vremenskim zonama: traje ono što vredi. U vreme se urezuju samo retki trenuci; o kakvim smo pre mnogo više pisali. I to odmah, a ne posle skoro četiri meseca. Opet, ako vredi, zar je važno?
Sedeli smo u kafiću pored fontane. Ne znam kako se zove, ali je zovem Plava fontana, zbog boje pločica u njoj. Ne sećam se o čemu smo pričali... To se dešava kad se zagledam u tebe... Slušam te, ali te ne čujem. Što je, znam, isto kao da te nisam ni slušao.
A onda je, na sto za kojim smo sedeli, pao list.
U trenutku mi je mnogo toga bilo palo na pamet. Hteo sam da napišem nešto o tom listu... Bilo je proleće. Proleće uvek asocira na promene, podseća na promene... Sto je bio bele boje, s crnim motivima. I na njemu zeleni list. I mnogo toga se menja, ne samo tokom proleća: frekvencija pisanja, recimo. Pre smo mnogo više pisali...
