Jednom joj je napisao pesmu. Nije to jedina pesma koju
joj je napisao, ali je njemu vrlo posebna, iako ona to možda ne zna. Kroz tu
pesmu govori o tome kako ju je jednom imao, svojom nepažnjom izgubio, te kako
će je opet imati i nikada neće pustiti iz svoje mreže. Sve i da nekako ode, on
zna, vratiće se, jer i ona voli tu mrežu. Sad, nijedna pesma nije lepa kad se
prepriča... No - pauk!
Jedne večeri dok se tuširao, pauk, koji danima boravi u njegovom kupatilu, pomakao se iz ugla u kome obično stoji. On ne voli mnoge druge insekte; neke i voli, ali pauke obožava. Možda je to zbog jedne sjajne osobe koja sa njima ima više povezanosti nego iko na ovom svetu, ali to je neka druga priča...
Nikada ne ubija paukove. Oni zauzmu jedan mali deo
prostorije u kojoj se zadrže, ispletu svoju mrežu, u nju hvataju dosadne
komarce, muve, pri tom ne prave nikakvu štetu, pa zašto bi ih onda ubijao? I
voli da ih posmatra, jer od njih čovek može mnogo da nauči. Od njih uči kako da
bude strpljiv, jer je to nešto što dugo već ne uspeva da savlada. Pauci mogu
danima stajati u mestu i strpljivo, neverovatno strpljivo, čekati plen. I to ne
samo da se plen pojavi! Već da se oseti opuštenim, da ništa ne posumnja, a
onda, posle svog tog mirovanja, pauk napada. Brzim, veštim, hirurški preciznim
pokretima, plete mrežu oko svoje žrtve i... Ostatak je lako naslutiti.
Međutim, pauk nikada ne ostaje zauvek na jednom mestu,
već ponekad napusti svoju mrežu, prošeta, ispita okolinu; utvrdi da li postoji
bolje mesto na kome bi mogao isplesti drugu mrežu, pa sve ispočetka, ali takav
je život jednog pauka. Pauk, koji je junak ove priče, dok je njegov
"komšija" izlazio iz kade, te je večeri išetao iz mreže.
S leve strane kupatila nalazi se veliki bojler, ispod koga
je kada, a tu je i zavesa. Između garnišne o koju je okačena i bojlera,
ispletena je velika, prelepa paukova mreža. Navikao je da, kada god pogleda u
taj ćošak, tu vidi pauka. Te večeri, nije ga bilo. Pauk je ovoga puta bio na
njegovom neseseru, iz koga je virila pena za brijanje. Iznad se nalazi veliko
ogledalo. Pokušavao je da se popne uz njega, ali ogledalo je bilo previše
glatko i nije uspevao. Sopstveni odraz u ogledalu kao da je dodatno zbunjivao
simpatičnog insekta. On je izašao iz kade, ogrnuo se peškirom i neko vreme
posmatrao pauka kako se bori da se popne uz glatku površinu ogledala; pokušaji
da izbaci mrežu i zadrži se bili su bezuspešni.
Setio se pesme koju joj je napisao... Od tada je prošlo
mnogo vremena, ali učinilo mu se da je to bilo davnije nego što zapravo jeste.
Da li je to što je "njegov" pauk te večeri napustio mrežu i nije mogao
u nju da se vrati nešto značilo? Oduvek je tražio simboliku u najneverovatnijim
detaljima, često i tamo gde ne samo da je nema, nego je nikako i ne može biti,
ali ipak?
Voli da kaže kako je ona njegova Princeza, jer je zaista
tako i vidi: lepa je, prefinjena, otmenog držanja, nežna, ali često i izuzetno
hirovita. Koja princeza, u ostalom, nije? Makar to bila i predrasuda o
princezama. No, njegova Princeza, jedna i jedina, nedavno je maltene uspela da
pobegne iz njegove mreže. Možda se to dešavalo i ranije, a on bio zaokupljen
nečim drugim, pa nije primetio, ali Princeza je, tako makar veruje, uvek bila
negde u njegovoj mreži. Možda ne uvek u centru mreže, ali negde u mreži - da. I
uspeo je da pronađe simboliku, koju ona verovatno ne bi razumela, ali koju će
svakako probati da joj predstavi.
Na kraju, odlučio je da ne dira pauka, iako voli osećaj kada pauk hoda po njegovim dlanovima, prelazeći s jednog na drugi...
