Q&A

  
a taj zid razdvaja moj stan od susednog. Nekada je s te, druge strane, bio okačen starinski časovnik. Neko vreme mi je smetao, ali sam se posle navikao na ujednačeno kretanje kazaljki. Večeras je bilo neobično hladno u mojoj sobi i pored dobrano zagrejanog radijatora. "Tek je početak oktobra", pomislio sam. I zapitao se kakva će biti jesen, pa zima potom? Nije da mi je stvarno stalo da znam, pitanje je retoričko, a drugih pitanja je svakako bilo previše u poslednje vreme; onih gde svako "zašto?" ima svoje "a zašto da ne?". Na primer, pitala me je hoće li sutrašnje veče provesti sâma, rekao sam joj da neće, ali da, u slučaju da se nikada ne vratim, ne prodaje moju kolekciju ploča; pusti nešto od Fleetwood Maca i čeka me.
   

Nisam joj rekao kako će se mom kaputu šetati i da me neće pustiti da ga zakopčam, te da će reći da se na vetar ne obazirem. Šutiraću kamenčiće na koje naletim u parku, gledati ispred sebe i ne obazirati se na ljude koji šetaju pse, jer je to ono što obično radim dok šetam. Volim da gledam njene usne kada priča i pamtim te pokrete; jezik je baš smešan, a još smešnije je to što odlutam i ni ne znam šta mi tačno govori, a to je sjajno, jer tako mogu da ćutim i ne osećam se nelagodno.

Kada priča, sva je napeta i zvuči kao neko ko naglas čita detektivski roman, ubrzava i ubrzava, željan da što pre dođe do kraja i sazna ko je ubica. Ne zna da uvek anticipiram sve. Sve. Tako - već znam ko je ubica, znam ko će to tek postati i da će ubijen biti - čitalac. No, to je plan za sutra uveče. Prestajem da razmišljam, nestrpljivo grizem unutrašnju stranu njenih butina, čekam samo da se nasloni na zid i namesti,

  

Pauk

  

Jednom joj je napisao pesmu. Nije to jedina pesma koju joj je napisao, ali je njemu vrlo posebna, iako ona to možda ne zna. Kroz tu pesmu govori o tome kako ju je jednom imao, svojom nepažnjom izgubio, te kako će je opet imati i nikada neće pustiti iz svoje mreže. Sve i da nekako ode, on zna, vratiće se, jer i ona voli tu mrežu. Sad, nijedna pesma nije lepa kad se prepriča... No - pauk!

  
Jedne večeri dok se tuširao, pauk, koji danima boravi u njegovom kupatilu, pomakao se iz ugla u kome obično stoji. On ne voli mnoge druge insekte; neke i voli, ali pauke obožava. Možda je to zbog jedne sjajne osobe koja sa njima ima više povezanosti nego iko na ovom svetu, ali to je neka druga priča...
  

Nikada ne ubija paukove. Oni zauzmu jedan mali deo prostorije u kojoj se zadrže, ispletu svoju mrežu, u nju hvataju dosadne komarce, muve, pri tom ne prave nikakvu štetu, pa zašto bi ih onda ubijao? I voli da ih posmatra, jer od njih čovek može mnogo da nauči. Od njih uči kako da bude strpljiv, jer je to nešto što dugo već ne uspeva da savlada. Pauci mogu danima stajati u mestu i strpljivo, neverovatno strpljivo, čekati plen. I to ne samo da se plen pojavi! Već da se oseti opuštenim, da ništa ne posumnja, a onda, posle svog tog mirovanja, pauk napada. Brzim, veštim, hirurški preciznim pokretima, plete mrežu oko svoje žrtve i... Ostatak je lako naslutiti.
  

Međutim, pauk nikada ne ostaje zauvek na jednom mestu, već ponekad napusti svoju mrežu, prošeta, ispita okolinu; utvrdi da li postoji bolje mesto na kome bi mogao isplesti drugu mrežu, pa sve ispočetka, ali takav je život jednog pauka. Pauk, koji je junak ove priče, dok je njegov "komšija" izlazio iz kade, te je večeri išetao iz mreže.
 

S leve strane kupatila nalazi se veliki bojler, ispod koga je kada, a tu je i zavesa. Između garnišne o koju je okačena i bojlera, ispletena je velika, prelepa paukova mreža. Navikao je da, kada god pogleda u taj ćošak, tu vidi pauka. Te večeri, nije ga bilo. Pauk je ovoga puta bio na njegovom neseseru, iz koga je virila pena za brijanje. Iznad se nalazi veliko ogledalo. Pokušavao je da se popne uz njega, ali ogledalo je bilo previše glatko i nije uspevao. Sopstveni odraz u ogledalu kao da je dodatno zbunjivao simpatičnog insekta. On je izašao iz kade, ogrnuo se peškirom i neko vreme posmatrao pauka kako se bori da se popne uz glatku površinu ogledala; pokušaji da izbaci mrežu i zadrži se bili su bezuspešni.
  

Setio se pesme koju joj je napisao... Od tada je prošlo mnogo vremena, ali učinilo mu se da je to bilo davnije nego što zapravo jeste. Da li je to što je "njegov" pauk te večeri napustio mrežu i nije mogao u nju da se vrati nešto značilo? Oduvek je tražio simboliku u najneverovatnijim detaljima, često i tamo gde ne samo da je nema, nego je nikako i ne može biti, ali ipak?
  

Voli da kaže kako je ona njegova Princeza, jer je zaista tako i vidi: lepa je, prefinjena, otmenog držanja, nežna, ali često i izuzetno hirovita. Koja princeza, u ostalom, nije? Makar to bila i predrasuda o princezama. No, njegova Princeza, jedna i jedina, nedavno je maltene uspela da pobegne iz njegove mreže. Možda se to dešavalo i ranije, a on bio zaokupljen nečim drugim, pa nije primetio, ali Princeza je, tako makar veruje, uvek bila negde u njegovoj mreži. Možda ne uvek u centru mreže, ali negde u mreži - da. I uspeo je da pronađe simboliku, koju ona verovatno ne bi razumela, ali koju će svakako probati da joj predstavi.

   
Na kraju, odlučio je da ne dira pauka, iako voli osećaj kada pauk hoda po njegovim dlanovima, prelazeći s jednog na drugi...

  

Strpljivo vino

  

Volimo vina. Kako crna, tako i bela, u zavisnosti od toga uz šta ih pijemo... Premda, ponekad to zavisi i od raspoloženja... Ili godišnjeg doba!

Recimo, s jeseni i zimi, bolje legne čaša kakvog crnog, s proleća i leti belog. Laganija hrana, laganije vreme, laganija odeća, pa tako nekako i vino - još jednom: belo. Kilometraža prilično duga, pa u odabiru gotovo nikad ne omanem. Tikveška bela su odlična; Alexandria ili (nešto skuplja, doduše...) Tamjanika, a nedavno sam otkrio predivan fruškogorski Orfelin (Kovačević).

Mnogo toga je kod vina važno; meni najvažnije da je suvo (eventualno polusuvo) i dobro ohlađeno. Starost manje-više... (A ni visoka cena uopšte nije garant kvaliteta; naprotiv.) I još nešto je važno: vino mora, ali mora da bude - strpljivo. To što ste ga danas kupili, ne znači da ono sme da insistira da ga danas odmah i popijete.

Jedno takvo, belo i strpljivo, kupili smo pre dve-tri nedelje. Upravo ga pijemo. Nazdravljamo, gledamo se i smeškamo. Bez reči. Ne znam da l' je u vinu istina, neka se time bave mudriji od mene... Ali znam da su večeras, pod prigušenom svetlošću, malo lampi, malo sveća, njene oči i kosa boje vina. Strpljivog.

 

Ona i ja ili Komplementarnost(i)

  

Volim proleće. U stanju sam da satima gledam kako cvetaju voćke. Stalno mislim: proći će nešto bez mene. Taj neki trenutak... Slažem u glavi boje koje slede. Ružičasti cvetovi divlje šljive, koje baš ima mnogo u mojoj ulici... Zatim bledo ružičasti cvetovi marelice... I, čisto beli, nežan cvet višnje.

O cipelama ne znam mnogo, osim da volim da ih nosim - pa žena sam, zaboga! Imam pun ormar cipela u kojima šetam. O komplementarnosti(ma) takođe ne znam mnogo, osim da se nadopunjujemo tako dobro da ispada kako pravim sjajne palačinke, a to su tek obične palačinke sa eurokremom.

Ali postoji nešto u čemu sam zaista dobra. To je taj trenutak kada "hvatam" kako cvetaju voćke u mojoj ulici. I kad složim čitav spektar boja i mirisa. I ljubim te na travi.

S.

***

Javlja se pre neki dan... "Kupila cipele", kaže. I ja sam joj izgovor - kaže i to. Lepo će izgledati u njima dok šeta pored mene, veli, pa je zato kupila dva para. Žene i cipele, to je jedna od onih neraskidivih - nama muškarcima ne baš ni lako, ako uopšte, razumljivih - komplementarnosti, bez kojih žene nisu žene. (Moguće: ni cipele nisu cipele.) I onda pošalje sliku... Pa onako nonšalantno primeti da su te koje je danas premijerno obula, "za svaki dan", jer su obične, a druge će iskoristiti da me zavede. A uopšte nisu obične, tvrd vam stojim! Pravila je palačinke popodne, recimo. Njoj je i to obično. A nije! Jer ona sve obične stvari radi na tako neobičan način, da, šta god radila, ja padnem na nju. Opet. Opet... I opet! A to je, takođe, jedna od pomenutih neraskidivih komplementarnosti koje nama muškarcima nisu lako razumljive, ali bez ove konkretne - žene i muškarci - mi defintivno nismo muškarci. I pošto sam pored nje ja - ja, verujem da je zaslužila da joj kupim tašnu. Sama će odabrati. Tašne idu uz cipele, čuo sam toliko puta... Ne razumem se u tašne, ali siguran sam da je to još jedna od pomenutih komplementarnosti. (Samo jedna - u nizu.)    A.

Šta bi rekao Costello?

  

Volim noć. Volim noći, zapravo. Onako, nekoliko njih vezano. I da tada obavljam sve što mogu, a zaspim čim ugledam naznake zore. (Najlepše spavam - prepodne!) No, što sam stariji, toga ima sve manje, iako tako najbolje funkcionišem. Stara navika. Pa još kad radim stvari koje volim...

Jedna od prethodnih bila je baš takva: radio, slušao muziku, razmišljao. Uživao. Tokom takvih noći, ponekad se osećam kao C., glavni junak jednog od omiljenih romana, kada se odveze u pustinju i priseća... Mnogo čega. I prosto mi bude žao kad mi se prispava i glava klone.

Tako je bilo i pomenute noći... Zamislim se o nečemu, pa se, gotovo uobičajeno, zapitam: šta bi mi sad rekao Elvis Costello? Misli potom odlutaju svojim tokovima, vraćaju se, pa opet zaigraju. Odlete, dolete... Dok se konačno ne primire.

I tada znam. Budem siguran, zapravo, da bi rekao: "Let's talk about the..."

    

Every Day Has Its Own Song vol. 2

Drugu nedelju zaredom potrudio sam se da svakom danu u nedelji pridružim po naslovu odgovarajuću pesmu, i to je izgledalo ovako...

Ponedeljak: kao što to činim gde stignem - i ovde sam morao da ubacim Fleetwood Mac, i to u vidu osvežavajuće Monday Morning...

Utorak: malo ljubaznosti nikada nije na odmet, recimo uz Primal Scream - Gentle Tuesday...

Sreda: bila je rezervisana za sjajnu Tori Amos i, "samo" to, Wednesday...

Četvrtak: centralni dan u nedelji proveo sam uz Bowieja - Thursday's Child...

Petak: I was in love! How 'bout you? The Cure - Friday I'm In Love...

Subota: pošto subote služe za izlaske, verujem da bi neki, gde bi puštali Eagles - Saturday Night, bio baš lep... Opušteno subotnje veče uz druženje i piće.

Nedelja: malo britpopa uz razdraganu Blur - Sunday, Sunday.

Valja s nečim prestati kad je najslađe, kažu, ali ću se za nekoliko meseci, recimo, vratiti ovakvim listama. Meanwhile, postaviću ove dve i na YouTubeu!

   

Every Day Has Its Own Song vol. 1

 

Pre neki dan, u utorak, na Twitteru, stari, dobri Stonesi su postavili snimak svoje Ruby Tuesday...

To me je podstaklo da za svaki dan u sedmici na izmaku pronađem odgovarajuću pesmu, pa to izgleda ovako...

Ponedeljak: udarno uz New Order - Blue Monday...

Utorak: lagano uz The Rolling Stones - Ruby Tuesday (Live '91.)...

Sreda: rano jutro i Simon & Garfunkel - Wednesday Morning 3 A. M....

Četvrtak: malo elektropopa za centralni dan u nedelji, Pet Shop Boys feat. Example - Thursday...

Petak: opuštajuće irske melodije kao uvod u vikend uz Derek Ryan - It's Friday...

Subota: slušalice u ušima i šetnja parkom uz Chicago - Saturday In The Park (Live)...

Nedelja: odmaranje uz All Time Low feat. Juliet Simms - Remembering Sunday...

Pošto je ovo bilo jako zanimljivo, nastavljam i naredne nedelje da tražim odgovarajuće pesme!

 

Pišem, dakle postojim

  

Naleteo sam juče na ovaj članak u Danasu... Nas, koje pišemo - jer jednostavno: pišemo - često uhvati nedostatak inspiracije. Za Marguerite Duras sam saznao pre nekoliko godina kada je S. (indirektno) pomenula njen roman Moderato Cantabile, nakon čega sam namah našao i pogledao istoimeni film, u kome maestralni Belmondo i prefinjena, ali i otuđena, usamljena Jeanne Moreau doslovno vode ljubav šetajući, pričajući i streljajući se pogledima. I pored toga što mi se film veoma dopao, literarni predložak je ostao van sfere mog interesovanja, ali svako malo bih potom naleteo na nešto vezano za Durasovu, baš kao i juče. Autor teksta na zanimljiv način (maltene poput razmišljanja naglas), skreće pažnju na kod nas objavljenu knjigu M. D. - jednostavnog naslova: Pisati.

Pisati... Pisati jer to volimo, mi, koji pišemo, ali i pisati jer mislimo, a dok pišemo - možda i bitnije: onda kada pišemo - i postojimo. (Neki postoje - ili su postojali - bukvalno jedino kada pišu, poput Salingera, pa život izjednačen s pisanjem nije metafora.) No, često nastupi blokada, posebno ako je pred nama rok za završetak teksta, eseja, priče, romana i dr. Mnogi savetuju "klin se klinom izbija", odnosno, pisati baš onda kada ti se ne piše (ili piše, ali reči zapinju negde u grlu ili u vrhovima prstiju, pa ne budu ni izgovorene, a kamoli zapisane). Međutim, to se najčešće - u slučaju potpisnika ovih redova makar - završi gužvanjem papira ili brisanjem datoteke na računaru... Jer ne budem zadovoljan napisanim.

Članak g. Dakovića skrenuo mi je misli ka jednom vrlo zanimljivom gledištu: pisati o tome kako pisanje - ne ide. (Makar to bilo i trenutno.) Neću da pišem zašto ne ide, već, evo, samo o tome da ne ide. Rekoh neki dan na Twitteru "inspiracija dolazi potpuno neočekivano, ali šteta što se uglavnom ne zadržava na ovoj adresi". So it goes. Da li će pisanje o tome da pomogne? Stay tuned.

***

"Ne mogu da pišem", veli on, a ipak piše. Ni ja ne mogu da pišem, a ipak pišem. Jer postojim. (I jer mi se ne spava, takođe, a trenutno je 04:37!)
  

Hladni februarski

 

Fotografija. Njegova. I slika na zidu, iza njegove glave. Sleva. Kad god se iza sagovornika ili ne čak ni sagovornika, kao sada, nalazi zanimljiva slika, uočim je. Pogled sâm odluta i bez izuzetka je uočim. Bez izuzetka potom i razmišljam o takvim slikama (premda ponekad to mogu biti i fotografije). Slika je u crnom ramu, deluje prefinjeno, oivičena belim kartonom, kako je to često slučaj. Na slici je devojka bosih nogu. Obučena je u uske, ali ne i preuske bele pantalone, i ima lepe noge, rekao bih. Duge. Nenametljivo zavodljive. Sandale drži u desnoj ruci, a u levoj otvorenu flašu nekog pića. Žestokog, verujem.

Iza nje je dvosed. Okvir dvoseda je od nekog metala, a dušeci i naslon morsko zelene boje. Boje uzburkanog mora. Kao neposredno pred oluju ili tokom oluje. Dvosed izgleda potpuno kičasto, ali njene bele pantalone su nešto što bi joj svakako savršeno pristajalo u šetnji pored mora; da se, umesto u toj sobi, nalazi na rivi, isto ovako bosih nogu.

Desno od devojke (i dvoseda) postavljena je ogromna saksija s velikom biljkom, ali se ne vidi detaljnije. Ispred devojke, na parketu, nalazi se nekoliko gramofonskih ploča. Deluje kao da su postavljene zarad fotografisanja; dve su tačno ispred devojčinih stopala, a zdesna je kutija s još nekoliko ploča. Odmah se zapitam: da li je barem jedna od njih s muzikom Stevie Nicks? (Zato što su u mojim pričama ploče najčešće s muzikom Stevie ili Fleetwood Maca, iako ovo nije moja priča...)

***

Uočio sam, dakle, zanimljivu sliku - možda je to fotografija ili uramljeni poster, zapravo, teško mi je da procenim, ali to i nije tako važno, iza nečije glave; a ta glava je potpuno nebitna, bitna je samo slika iza nje. Zato što su slike uvek zanimljivije od osoba koje stoje ispred njih, jer "pozivaju" na razmišljanje, za razliku od tih osoba...

 

The Passion

"When you catch a glimpse of your potential, that's when passion is born."

--Zig Ziglar