Naleteo sam juče na ovaj članak u Danasu... Nas, koje pišemo - jer jednostavno: pišemo - često uhvati nedostatak inspiracije. Za Marguerite Duras sam saznao pre nekoliko godina kada je S. (indirektno) pomenula njen roman Moderato Cantabile, nakon čega sam namah našao i pogledao istoimeni film, u kome maestralni Belmondo i prefinjena, ali i otuđena, usamljena Jeanne Moreau doslovno vode ljubav šetajući, pričajući i streljajući se pogledima. I pored toga što mi se film veoma dopao, literarni predložak je ostao van sfere mog interesovanja, ali svako malo bih potom naleteo na nešto vezano za Durasovu, baš kao i juče. Autor teksta na zanimljiv način (maltene poput razmišljanja naglas), skreće pažnju na kod nas objavljenu knjigu M. D. - jednostavnog naslova: Pisati.
Pisati... Pisati jer to volimo, mi, koji pišemo, ali i pisati jer mislimo, a dok pišemo - možda i bitnije: onda kada pišemo - i postojimo. (Neki postoje - ili su postojali - bukvalno jedino kada pišu, poput Salingera, pa život izjednačen s pisanjem nije metafora.) No, često nastupi blokada, posebno ako je pred nama rok za završetak teksta, eseja, priče, romana i dr. Mnogi savetuju "klin se klinom izbija", odnosno, pisati baš onda kada ti se ne piše (ili piše, ali reči zapinju negde u grlu ili u vrhovima prstiju, pa ne budu ni izgovorene, a kamoli zapisane). Međutim, to se najčešće - u slučaju potpisnika ovih redova makar - završi gužvanjem papira ili brisanjem datoteke na računaru... Jer ne budem zadovoljan napisanim.
Članak g. Dakovića skrenuo mi je misli ka jednom vrlo zanimljivom gledištu: pisati o tome kako pisanje - ne ide. (Makar to bilo i trenutno.) Neću da pišem zašto ne ide, već, evo, samo o tome da ne ide. Rekoh neki dan na Twitteru "inspiracija dolazi potpuno neočekivano, ali šteta što se uglavnom ne zadržava na ovoj adresi". So it goes. Da li će pisanje o tome da pomogne? Stay tuned.
"Ne mogu da pišem", veli on, a ipak piše. Ni ja ne mogu da pišem, a ipak pišem. Jer postojim. (I jer mi se ne spava, takođe, a trenutno je 04:37!)
Pisati... Pisati jer to volimo, mi, koji pišemo, ali i pisati jer mislimo, a dok pišemo - možda i bitnije: onda kada pišemo - i postojimo. (Neki postoje - ili su postojali - bukvalno jedino kada pišu, poput Salingera, pa život izjednačen s pisanjem nije metafora.) No, često nastupi blokada, posebno ako je pred nama rok za završetak teksta, eseja, priče, romana i dr. Mnogi savetuju "klin se klinom izbija", odnosno, pisati baš onda kada ti se ne piše (ili piše, ali reči zapinju negde u grlu ili u vrhovima prstiju, pa ne budu ni izgovorene, a kamoli zapisane). Međutim, to se najčešće - u slučaju potpisnika ovih redova makar - završi gužvanjem papira ili brisanjem datoteke na računaru... Jer ne budem zadovoljan napisanim.
Članak g. Dakovića skrenuo mi je misli ka jednom vrlo zanimljivom gledištu: pisati o tome kako pisanje - ne ide. (Makar to bilo i trenutno.) Neću da pišem zašto ne ide, već, evo, samo o tome da ne ide. Rekoh neki dan na Twitteru "inspiracija dolazi potpuno neočekivano, ali šteta što se uglavnom ne zadržava na ovoj adresi". So it goes. Da li će pisanje o tome da pomogne? Stay tuned.
***
"Ne mogu da pišem", veli on, a ipak piše. Ni ja ne mogu da pišem, a ipak pišem. Jer postojim. (I jer mi se ne spava, takođe, a trenutno je 04:37!)
No comments:
Post a Comment