Smeška se. Osmeh u koji je, kao i uvek, nemoguće proniknuti, reći šta se krije iza njega; a, kao i uvek, krije se. Ne progovara, samo se smeška. A kao da govori, da je samo ja čujem...
"Naspavao si se?" - kao da šapuće...
"Jesam. Nedostajao sam ti?" - ne izgovaram, a kao da joj odgovaram.
"Sigurno ne kao ja tebi." - uzvraća puna sebe.
"Može biti, može biti." - sada ja pokušavam da se nasmejem onako zagonetno kao ona, ali mi ne uspeva.
Priča mi o mnogo čemu. Oni trenuci kada ćutim, posvetim joj maksimalnu pažnju i pustim je da ispriča šta želi. Prve vesti u toku dana uglavnom čujem od nje. Priča mi o nekoliko malih žutih cvetova, koji su se pojavili na našoj žardinjeri. Biljčice koje vetar nanese, pa rastu pored drugog cveća, koje svakog proleća posadi moja majka. Kaže da ih je pre neki dan bilo četiri, a danas još više... Četiri, zanimljivo. "Pogledaću kasnije" - rekoh sebi. Priča mi o onih nekoliko pasa lutalica, koji se lenjo izležavaju na Suncu ovog jutra, dole u parku; kako su čitave noći lajali, kako zbog njih ljudi nemirne savesti (?), kako kaže, noćima ne spavaju, a onda kada ti isti ljudi odu na posao, psi odmaraju. Briga njih! Priča mi o pljusku koji je pao preksinoć, posle koga se proširio predivan miris, moj omiljeni, miris zemlje posle kiše!
Priča mi i neke tračeve, jer obožava da se našali na nečiji račun, ali to uvek ostane između nas dvoje. Priča mi kako sam i nju "zarazio" glasom dražesne Joan Baez, čije hitove neprestano slušam poslednjih dana, i da joj se najviše dopada ista pesma koja i meni. Podseća me da nisam dovršio čitanje jedne knjige, predlaže film za večeras, a onda počinje da priča za sebe, pomalo i da gunđa. Sve manje obraćam pažnju na nju i počinje da se duri. A ja je samo pogledam i umiri se, jer zna da će mi i narednog jutra - kao svakog jutra, u ostalom - iznova pričati.
