Q&A

  
a taj zid razdvaja moj stan od susednog. Nekada je s te, druge strane, bio okačen starinski časovnik. Neko vreme mi je smetao, ali sam se posle navikao na ujednačeno kretanje kazaljki. Večeras je bilo neobično hladno u mojoj sobi i pored dobrano zagrejanog radijatora. "Tek je početak oktobra", pomislio sam. I zapitao se kakva će biti jesen, pa zima potom? Nije da mi je stvarno stalo da znam, pitanje je retoričko, a drugih pitanja je svakako bilo previše u poslednje vreme; onih gde svako "zašto?" ima svoje "a zašto da ne?". Na primer, pitala me je hoće li sutrašnje veče provesti sâma, rekao sam joj da neće, ali da, u slučaju da se nikada ne vratim, ne prodaje moju kolekciju ploča; pusti nešto od Fleetwood Maca i čeka me.
   

Nisam joj rekao kako će se mom kaputu šetati i da me neće pustiti da ga zakopčam, te da će reći da se na vetar ne obazirem. Šutiraću kamenčiće na koje naletim u parku, gledati ispred sebe i ne obazirati se na ljude koji šetaju pse, jer je to ono što obično radim dok šetam. Volim da gledam njene usne kada priča i pamtim te pokrete; jezik je baš smešan, a još smešnije je to što odlutam i ni ne znam šta mi tačno govori, a to je sjajno, jer tako mogu da ćutim i ne osećam se nelagodno.

Kada priča, sva je napeta i zvuči kao neko ko naglas čita detektivski roman, ubrzava i ubrzava, željan da što pre dođe do kraja i sazna ko je ubica. Ne zna da uvek anticipiram sve. Sve. Tako - već znam ko je ubica, znam ko će to tek postati i da će ubijen biti - čitalac. No, to je plan za sutra uveče. Prestajem da razmišljam, nestrpljivo grizem unutrašnju stranu njenih butina, čekam samo da se nasloni na zid i namesti,