Slušajući Joan Baez

   

Čuti dva puta uživo jednu od najboljih pesama rokenrola - a i šire, zapravo, ali zadržaću se u "čarobnom svetu rokenrola" - House of the Rising Sun, i više je nego dovoljan razlog da nešto o tome napišem, ali to nije sve... Naime, prvi put je tu pesmu, grmeći, otpevao onaj čiji glas ju je i učinio prepoznatljivom, Eric Burdon; a na istom mestu, u Velikoj dvorani Doma sindikata, nešto više od osam godina kasnije, House je izvela i Joan Baez, nežno i zavodljivo. Na ženski način. (Burdon je u međuvremenu još jednom pevao u Srbiji, ali ga tada nisam gledao.)

Neopisivo sam se obradovao pre nekoliko nedelja, kada sam čuo da će Baezova održati koncert u Beogradu! (Pomenuh to već jednom ovde, a još nešto o njoj pre toga rekoh ovde.) Nisam znao da li je pre već bila u Srbiji, ali sam, surfujući, naleteo na zanimljiv post, prema kome - jeste, i to 1989.

Elem, ovu, kod nas ne toliko poznatu (široj publici makar), a u svetu čuvenu kantautorku, u tekstovima o njoj često dovode u vezu s Bobom Dylanom. Odnosno, pomenu da je šezdesetih bila s njim u vezi, a zapravo je ona bila ta koja je Dylana predstavila svetu. Poznata po svom aktivizmu i borbi za ljudska prava, koliko i po svojoj muzici (učesnica Woodstocka i Live Aida), ispričala je anegdotu vezanu za jednu propoved Martina Luthera Kinga iz 1963., pre nego što je izvela Swing Low, Sweet Chariot... King je pred izlazak bio umoran i čekali su ga dva-tri sata da se probudi, a onda zamolili Baezovu da to učini. Zasvirala je na gitari, zapevala, a King se probudio i rekao kako je čuo "glas anđela", kako izvodi baš ovu pesmu.

Baezova je nizala američke folk tradicionale, već na početku koncerta Lily of the West, recimo, pesme svojih kolega, najviše pomenutog Dylana, a izdvojio bih sjajnu interpretaciju Farewell Angelina, ali i drugih, poput Cohenove Suzzane, a sjajno je zvučala izvodeći i numere na španskom jeziku. Društvo na bini pravili su joj multiinstrumentalista Dirk Powell, zatim njen sin, perkusionista Gabriel Harris i prateći vokal Grace Stumberg.

Koncert je završila svojom Diamonds and Rust, a dva puta se vraćala na bis i, pored ostalog, otpevala Donna Donna, pesmu koju je baš ona proslavila, Dylanovu Blowin' in the Wind i druge, ali kada se začula Lennonova Imagine, bukvalno su svi bili na nogama. (Ipak, trenutak po kome će ovaj koncert najviše ostati upamćen, to je, negde na njegovoj sredini izvedena pesma Bijelog Dugmeta, Ima neka tajna veza, kojom je oduševila publiku.)

I u svojoj 74. godini, Baezova peva s lakoćom, mada je, ruku na srce, pomoć mlade Grace ponegde bila dobrodošla, ali je još uvek nestvarno prijatnog, zaista anđeoskog glasa; žena koja gitaru miluje, pre nego svira, i koja pleni i nastupa ne samo šarmom i duhovitošću, spontanošću, već i jednim iskrenim iskustvom: to je ono kada oni pričaju i pevaju, a mi im verujemo. Tokom koncerta i dugo nakon koncerta, ponekad i zauvek. Verujemo im i zbog toga osećamo svojevrstan mir u sebi... I nastavljamo neumorno poput Joan Baez, posebno mi koji smo mnogo mlađi, jer joj je jedna divna sto sedmogodišnja (!) baka, negde u Južnoj Americi, jednom rekla da nikada ne sme da se žali na umor.

***

Kao što to često biva, ostane i poneka neispunjena želja, a njena (jer je uvek ona, a ne neka druga), baš kao i moja, je (bila) ova...