Građanin Kane je ko zna koliko puta proglašen najboljim filmom svih vremena. Ovo svih vremena - ili, još "bolje", ikada
- zaista je urnebesno smešno, ako pogledamo to koliko dugo postoji
film, tek nešto više od sto godina, ali dobro... Ljudi ionako (vole da)
misle kako je nešto važno samo dok oni postoje.
Taj film je, međutim, doneo jednu od najlepših filmskih - i ne samo filmskih - misterija: Rosebud.
Koliko te poznajem, verovatno nisi gledala Kanea i verovatno ti se ne bi ni dopao. Međutim... Rosebud je poslednja reč, koju je, na samrti, izgovorio imaginarni, usamljeni medijski magnat, Charles Foster Kane. Pupoljak ruže.
Film prati pokušaje jednog novinara da razotkrije pravo značenje te reči. Razgovara s Kaneovim nekadašnjim prijateljima, ženama, saradnicima i, taman kada izgleda kako misterija samo što nije rešena, ispostavi se da je veliko pitanje koliko su svi oni uopšte poznavali pokojnog Kanea, što (u)čini misteriju još većom; jedno skoro odmotano klupko se samo dodatno zamrsi.
U tome leži najveća draž ovog predivnog filma. Gledaš ga iznova, a magija je uvek tu. Filmska. Uvek otkriješ nešto novo (ili makar misliš da jesi). Na kraju dobijemo mogući odgovor na pitanje šta je to Rosebud, no, da li je zaista tako? Odgovor na to pitanje krije se negde u životima režisera i koscenariste filma, ali i još jednog čoveka, po kome je filmski junak Kane osmišljen, pa oni ovde izlaze iz naše priče.
Moja malenkost je veliki, veliki ljubitelj sedme umetnosti, pa i solidan poznavalac iste, no, svakako premali da bih sudio o veličini jednog remek-dela poput Građanina Kanea, ali sam zato u nešto drugo sasvim siguran!
Ti si moj Rosebud. Moja misterija. I ne želim da te rešim.
Želim samo da me pustiš da nastavim s pokušajima. U beskraj. Da proverim da li samo jedna reč može objasniti čitav život neke osobe, jer ja mislim da može, iako to možda znači da se ne bi sve završilo samo na pokušaju...
Rosebud.
Taj film je, međutim, doneo jednu od najlepših filmskih - i ne samo filmskih - misterija: Rosebud.
Koliko te poznajem, verovatno nisi gledala Kanea i verovatno ti se ne bi ni dopao. Međutim... Rosebud je poslednja reč, koju je, na samrti, izgovorio imaginarni, usamljeni medijski magnat, Charles Foster Kane. Pupoljak ruže.
Film prati pokušaje jednog novinara da razotkrije pravo značenje te reči. Razgovara s Kaneovim nekadašnjim prijateljima, ženama, saradnicima i, taman kada izgleda kako misterija samo što nije rešena, ispostavi se da je veliko pitanje koliko su svi oni uopšte poznavali pokojnog Kanea, što (u)čini misteriju još većom; jedno skoro odmotano klupko se samo dodatno zamrsi.
U tome leži najveća draž ovog predivnog filma. Gledaš ga iznova, a magija je uvek tu. Filmska. Uvek otkriješ nešto novo (ili makar misliš da jesi). Na kraju dobijemo mogući odgovor na pitanje šta je to Rosebud, no, da li je zaista tako? Odgovor na to pitanje krije se negde u životima režisera i koscenariste filma, ali i još jednog čoveka, po kome je filmski junak Kane osmišljen, pa oni ovde izlaze iz naše priče.
Moja malenkost je veliki, veliki ljubitelj sedme umetnosti, pa i solidan poznavalac iste, no, svakako premali da bih sudio o veličini jednog remek-dela poput Građanina Kanea, ali sam zato u nešto drugo sasvim siguran!
Ti si moj Rosebud. Moja misterija. I ne želim da te rešim.
Želim samo da me pustiš da nastavim s pokušajima. U beskraj. Da proverim da li samo jedna reč može objasniti čitav život neke osobe, jer ja mislim da može, iako to možda znači da se ne bi sve završilo samo na pokušaju...
Rosebud.
No comments:
Post a Comment