Ono važno

  

Prošetam, tako. Nisu to onako dugo šetnje kao pre, ne ni opuštene kao pre, ali prošetam. Još uvek volim da šutiram kamenčiće u parku, kada mi nalete pod nogu, ne gledam oko sebe, slušam muziku i razmišljam. Onako random, o čemu god. Šta se probije - o tome razmišljam. Ili ne razmišljam.

Lakše je bilo u starom kraju, posebno jer sam najveći deo života tamo proveo, a i većim svojim delom je taj isti život još uvek vezan za stari kraj. Da, lakše je bilo u starom kraju, osim što to više nije isti kraj. I nije meni toliko što se Beograd menja, pa i ja se menjam! Ali nedavno, neko je u društvu rekao kako "Beograd više nije isti", na šta sam, više za sebe promrmljao, ali su me ipak čuli, "a vi ste isti?", pa su promenili temu. Posle me je poznanica, koja nije rođena ovde, pitala zašto sam ponekad takav snob? Jesam, priznajem, zbog mnogo stvari, ponekad čak težak snob. Odgovorio sam joj da "jednostavno jesam".

A trebalo je da danas bude sa mnom, pa bi videla zašto. Zato što ne ume da vidi ono što bi trebalo da vidi. A to se ne vidi od izloga, od jurnjave, od kupovina, tržnih centara, svih tih silnih automobila, glavonja i njihovih drugara glavića, a najviše se ne vidi od sveopšte kretenizacije svega i svačega svim i svačim. I ko kaže da je imun na to, taj laže. Retki su oni koji stvarno jesu. No, moramo da nateramo sebe da vidimo samo ono što je stvarno važno i zažmurimo pred nevažnim.

Juče, bio je važan ponosan i razoružavajući osmeh jedne sjajne mame i moje drage drugarice, kada mi pokazuje slike svoje predivne ćerkice dok završavamo kafu. Bilo je važno pročitati intervju s Tonyjem Parsonsom, koji ne bih video da me ona nije ujedno podsetila da negde u gradu ćapim svoj primerak novog City magazinea. Bilo je važno naleteti u knjižari na knjigu Neki drugi film, koja možda nije ništa posebno - videću to kad je nabavim i pročitam - ali u njoj se govori o Zabriskie Pointu i Diplomcu, a to je dovoljno da mi probudi interesovanje. Bilo je važno zastati na Tašu i omalenoj grupi vrabaca izmrviti parče kifle. Bilo je važno videti preslatkog mešanca u tramvaju, u povratku kući, braon boje, kojeg je nosio jedan simpatičan par, kako mami osmehe putnika. Bilo je važno napisati osvrt na koncert Joan Baez... A najvažnije je bilo konstatovati: ja opet pišem! Stvarno pišem.