Oktobarske crtice

   

Oktobar poslednjih godina ume da bude baš hladan. Takav je i ovaj. Zato mi savršeno odgovara tvoja gola noga preko tela, dok spavamo, jer ćebe uporno odbija da bude dovoljno. Lice mi nestane u tvojoj kosi, koja me doduše malo golica po grudima, ali obožavam taj osećaj.

Gigantski grafiti deluju još lepše kada ti staneš ispred njih da te slikam. Uvek kada prođem kroz kraj sa tim grafitima, pa onda još samo malo napred, pomislim kako većina ljudi pojma nema da grad ima sopstveno Stairway to Heaven, ali to je neka druga priča, ta o tom Raju, pa ćeš je čuti drugi put.

Ovoga puta samo Stepenice... Jer, obećao sam sebi da, sledeći put kada budemo večerali u tom malom restoranu, jednostavno moram da poljubim tvoj dekolte, bez obzira na druge ljude tamo; baš tamo, u tom malom restoranu.

    

Our Own Virtual Worlds

  

"Do not lease other people's linguistic structures and live in them. Build your own virtual worlds."

--Terence McKenna

  

Ono važno

  

Prošetam, tako. Nisu to onako dugo šetnje kao pre, ne ni opuštene kao pre, ali prošetam. Još uvek volim da šutiram kamenčiće u parku, kada mi nalete pod nogu, ne gledam oko sebe, slušam muziku i razmišljam. Onako random, o čemu god. Šta se probije - o tome razmišljam. Ili ne razmišljam.

Lakše je bilo u starom kraju, posebno jer sam najveći deo života tamo proveo, a i većim svojim delom je taj isti život još uvek vezan za stari kraj. Da, lakše je bilo u starom kraju, osim što to više nije isti kraj. I nije meni toliko što se Beograd menja, pa i ja se menjam! Ali nedavno, neko je u društvu rekao kako "Beograd više nije isti", na šta sam, više za sebe promrmljao, ali su me ipak čuli, "a vi ste isti?", pa su promenili temu. Posle me je poznanica, koja nije rođena ovde, pitala zašto sam ponekad takav snob? Jesam, priznajem, zbog mnogo stvari, ponekad čak težak snob. Odgovorio sam joj da "jednostavno jesam".

A trebalo je da danas bude sa mnom, pa bi videla zašto. Zato što ne ume da vidi ono što bi trebalo da vidi. A to se ne vidi od izloga, od jurnjave, od kupovina, tržnih centara, svih tih silnih automobila, glavonja i njihovih drugara glavića, a najviše se ne vidi od sveopšte kretenizacije svega i svačega svim i svačim. I ko kaže da je imun na to, taj laže. Retki su oni koji stvarno jesu. No, moramo da nateramo sebe da vidimo samo ono što je stvarno važno i zažmurimo pred nevažnim.

Juče, bio je važan ponosan i razoružavajući osmeh jedne sjajne mame i moje drage drugarice, kada mi pokazuje slike svoje predivne ćerkice dok završavamo kafu. Bilo je važno pročitati intervju s Tonyjem Parsonsom, koji ne bih video da me ona nije ujedno podsetila da negde u gradu ćapim svoj primerak novog City magazinea. Bilo je važno naleteti u knjižari na knjigu Neki drugi film, koja možda nije ništa posebno - videću to kad je nabavim i pročitam - ali u njoj se govori o Zabriskie Pointu i Diplomcu, a to je dovoljno da mi probudi interesovanje. Bilo je važno zastati na Tašu i omalenoj grupi vrabaca izmrviti parče kifle. Bilo je važno videti preslatkog mešanca u tramvaju, u povratku kući, braon boje, kojeg je nosio jedan simpatičan par, kako mami osmehe putnika. Bilo je važno napisati osvrt na koncert Joan Baez... A najvažnije je bilo konstatovati: ja opet pišem! Stvarno pišem.

 

Slušajući Joan Baez

   

Čuti dva puta uživo jednu od najboljih pesama rokenrola - a i šire, zapravo, ali zadržaću se u "čarobnom svetu rokenrola" - House of the Rising Sun, i više je nego dovoljan razlog da nešto o tome napišem, ali to nije sve... Naime, prvi put je tu pesmu, grmeći, otpevao onaj čiji glas ju je i učinio prepoznatljivom, Eric Burdon; a na istom mestu, u Velikoj dvorani Doma sindikata, nešto više od osam godina kasnije, House je izvela i Joan Baez, nežno i zavodljivo. Na ženski način. (Burdon je u međuvremenu još jednom pevao u Srbiji, ali ga tada nisam gledao.)

Neopisivo sam se obradovao pre nekoliko nedelja, kada sam čuo da će Baezova održati koncert u Beogradu! (Pomenuh to već jednom ovde, a još nešto o njoj pre toga rekoh ovde.) Nisam znao da li je pre već bila u Srbiji, ali sam, surfujući, naleteo na zanimljiv post, prema kome - jeste, i to 1989.

Elem, ovu, kod nas ne toliko poznatu (široj publici makar), a u svetu čuvenu kantautorku, u tekstovima o njoj često dovode u vezu s Bobom Dylanom. Odnosno, pomenu da je šezdesetih bila s njim u vezi, a zapravo je ona bila ta koja je Dylana predstavila svetu. Poznata po svom aktivizmu i borbi za ljudska prava, koliko i po svojoj muzici (učesnica Woodstocka i Live Aida), ispričala je anegdotu vezanu za jednu propoved Martina Luthera Kinga iz 1963., pre nego što je izvela Swing Low, Sweet Chariot... King je pred izlazak bio umoran i čekali su ga dva-tri sata da se probudi, a onda zamolili Baezovu da to učini. Zasvirala je na gitari, zapevala, a King se probudio i rekao kako je čuo "glas anđela", kako izvodi baš ovu pesmu.

Baezova je nizala američke folk tradicionale, već na početku koncerta Lily of the West, recimo, pesme svojih kolega, najviše pomenutog Dylana, a izdvojio bih sjajnu interpretaciju Farewell Angelina, ali i drugih, poput Cohenove Suzzane, a sjajno je zvučala izvodeći i numere na španskom jeziku. Društvo na bini pravili su joj multiinstrumentalista Dirk Powell, zatim njen sin, perkusionista Gabriel Harris i prateći vokal Grace Stumberg.

Koncert je završila svojom Diamonds and Rust, a dva puta se vraćala na bis i, pored ostalog, otpevala Donna Donna, pesmu koju je baš ona proslavila, Dylanovu Blowin' in the Wind i druge, ali kada se začula Lennonova Imagine, bukvalno su svi bili na nogama. (Ipak, trenutak po kome će ovaj koncert najviše ostati upamćen, to je, negde na njegovoj sredini izvedena pesma Bijelog Dugmeta, Ima neka tajna veza, kojom je oduševila publiku.)

I u svojoj 74. godini, Baezova peva s lakoćom, mada je, ruku na srce, pomoć mlade Grace ponegde bila dobrodošla, ali je još uvek nestvarno prijatnog, zaista anđeoskog glasa; žena koja gitaru miluje, pre nego svira, i koja pleni i nastupa ne samo šarmom i duhovitošću, spontanošću, već i jednim iskrenim iskustvom: to je ono kada oni pričaju i pevaju, a mi im verujemo. Tokom koncerta i dugo nakon koncerta, ponekad i zauvek. Verujemo im i zbog toga osećamo svojevrstan mir u sebi... I nastavljamo neumorno poput Joan Baez, posebno mi koji smo mnogo mlađi, jer joj je jedna divna sto sedmogodišnja (!) baka, negde u Južnoj Americi, jednom rekla da nikada ne sme da se žali na umor.

***

Kao što to često biva, ostane i poneka neispunjena želja, a njena (jer je uvek ona, a ne neka druga), baš kao i moja, je (bila) ova...
    
   

Zato što si jak

 

Jedan moj dobar ortak kaže kako od svakoga u životu možemo nešto da naučimo, samo ako slušamo. I - u pravu je. Ipak, malo je onih ljudi od kojih čujemo i usvojimo suštinske životne mudrosti, a još manje onih koji ličnim primerom rade prave stvari.

Pravi čovek nema srce od kamena, ne stidi se svojih osećanja, ne krije svoje mišljenje, nikada ne prestaje da radi na sebi i još mnogo toga... No, ono što smatram najvažnijim: uvek se bori za cilj koji smatra vrednim. Nije da to nisam znao ranije, činio takođe, jer znaš da sam i ja borac, ali moram priznati - od tebe sam video kako se to stvarno radi.

Ti si, matorane, jedan od tih pravih ljudi, borac, muž, ćale, lav, laf i iznad svega prijatelj. I drži se, zato što si jak.

 

Rosebud

   

Građanin Kane je ko zna koliko puta proglašen najboljim filmom svih vremena. Ovo svih vremena - ili, još "bolje", ikada - zaista je urnebesno smešno, ako pogledamo to koliko dugo postoji film, tek nešto više od sto godina, ali dobro... Ljudi ionako (vole da) misle kako je nešto važno samo dok oni postoje.

Taj film je, međutim, doneo jednu od najlepših filmskih - i ne samo filmskih - misterija: Rosebud.

Koliko te poznajem, verovatno nisi gledala Kanea i verovatno ti se ne bi ni dopao. Međutim... Rosebud je poslednja reč, koju je, na samrti, izgovorio imaginarni, usamljeni medijski magnat, Charles Foster Kane. Pupoljak ruže.

Film prati pokušaje jednog novinara da razotkrije pravo značenje te reči. Razgovara s Kaneovim nekadašnjim prijateljima, ženama, saradnicima i, taman kada izgleda kako misterija samo što nije rešena, ispostavi se da je veliko pitanje koliko su svi oni uopšte poznavali pokojnog Kanea, što (u)čini misteriju još većom; jedno skoro odmotano klupko se samo dodatno zamrsi.

U tome leži najveća draž ovog predivnog filma. Gledaš ga iznova, a magija je uvek tu. Filmska. Uvek otkriješ nešto novo (ili makar misliš da jesi). Na kraju dobijemo mogući odgovor na pitanje šta je to Rosebud, no, da li je zaista tako? Odgovor na to pitanje krije se negde u životima režisera i koscenariste filma, ali i još jednog čoveka, po kome je filmski junak Kane osmišljen, pa oni ovde izlaze iz naše priče.

Moja malenkost je veliki, veliki ljubitelj sedme umetnosti, pa i solidan poznavalac iste, no, svakako premali da bih sudio o veličini jednog remek-dela poput Građanina Kanea, ali sam zato u nešto drugo sasvim siguran!

Ti si moj Rosebud. Moja misterija. I ne želim da te rešim.

Želim samo da me pustiš da nastavim s pokušajima. U beskraj. Da proverim da li samo jedna reč može objasniti čitav život neke osobe, jer ja mislim da može, iako to možda znači da se ne bi sve završilo samo na pokušaju...

Rosebud.

  

Oktobarski

 

Lepo je kada se leto zadrži malo duže, mada je ovo bilo prilično kišovito, pa se ove godine smena godišnjih doba još jednom desila na neuobičajen način. Prošao je Salon stripa, već se spremam za Sajam knjiga... Bez onog žara koji bi prethodnih godina redovno obeležio ova dva događaja, za koje sam govorio "centralna" u godini... No, tako je to kad hobi postane više od hobija i sve se svede na brojanje para, ali nađe se uvek neki zanimljiv naslov.

Nedostaje mi boravak u prirodi, pa ću se pozabaviti time narednih dana, kao i nekakvim administrativnim glupostima i pribavljanjem dokumenata, odlascima stomatologu i sl.

Juče sam postao ujak jedne predivne devojčice, a u prisustvu dece se osećam sve starije...

Biće ovo dobar mesec i glede koncerata, pošto 18. svira legendarna Joan Baez, koju sam, zanimljivo, pomenuo nedavno u jednom postu, a onda 31. akustični koncert Riblje čorbe. Još, Pink Floyd samo što nije objavio novi album, za koji Gilmour tvrdi da je njihov poslednji. Za oktobar i oktobarski post, uz rođendane dva sjajna prijatelja, trebalo bi da je ovo dovoljno.