Pada sitna kiša. Punih
dvadeset četiri časa i odgovara mi. Napolju je sivo, neki bi rekli
monotono, drugi možda i depresivno, ali to su neki i neki drugi, ne i
ja. Danas nije bilo mnogo posla, što, uglavnom, po ovakvom vremenu,
znači više vremena za gledanje filmova. Ipak, ne i danas, mada nisam
predaleko odmakao od filmova: gledao sam seriju. Jednu epizodu te
serije, zapravo, a nije toliko važno o kojoj se seriji radi.
To
nije serija baš prilagođena mom uzrastu, makar njen dobar deo nije.
To je serija koju sam obožavao u srednjoj školi, ali se nekim epizodama povremeno, iako retko, vratim, onako kao što se vraćam omiljenim filmovima;
tako da je jedino važno u određenom trenutku iskusiti određeni dobro poznat
osećaj, ili možda proveriti da li je još uvek tamo gde sam ga ostavio.
Najčešće bude tako, ponekad ne bude, ali tako to ide u životu, stvari se
menjaju, pa i doživljaj nekog filma, serije, pesme ili knjige. Koliko
je lepo određene osećaje prizvati nazad i uživati u njima iznova, može
biti lepo i pustiti ih da odu. (Po mogućstvu nekom drugom, a ne da tek
onako nestanu.)
Međutim,
ima i onih osećaja koji su ni tamo (otišli nekom drugom), ni ovde. I tu
su i nisu tu, čini mi se da ih proživljavam iznova, premda nisam sasvim
siguran. Takve osećaje bolje je pustiti da odu, ali - njima se možda ne
ide. A ako ih pustim, nisam čak ni siguran da li sam ih pustio,
odnosno, ako jesam, da li su stvarno otišli?
Ovo dođe nešto kao tribute svemu tome.
Ovo dođe nešto kao tribute svemu tome.
Kada shvatimo da su osećanja deo nas, kao ruka ili noga, i da ona ne odlaze nego se transformišu, možda napokon budemo umeli da ih savladamo.
ReplyDelete:)
Možda... Napokon. ;)
ReplyDelete