Turn Away My Sweet

Pada sitna kiša. Punih dvadeset četiri časa i odgovara mi. Napolju je sivo, neki bi rekli monotono, drugi možda i depresivno, ali to su neki i neki drugi, ne i ja. Danas nije bilo mnogo posla, što, uglavnom, po ovakvom vremenu, znači više vremena za gledanje filmova. Ipak, ne i danas, mada nisam predaleko odmakao od filmova: gledao sam seriju. Jednu epizodu te serije, zapravo, a nije toliko važno o kojoj se seriji radi.

To nije serija baš prilagođena mom uzrastu, makar njen dobar deo nije. To je serija koju sam obožavao u srednjoj školi, ali se nekim epizodama povremeno, iako retko, vratim, onako kao što se vraćam omiljenim filmovima; tako da je jedino važno u određenom trenutku iskusiti određeni dobro poznat osećaj, ili možda proveriti da li je još uvek tamo gde sam ga ostavio. Najčešće bude tako, ponekad ne bude, ali tako to ide u životu, stvari se menjaju, pa i doživljaj nekog filma, serije, pesme ili knjige. Koliko je lepo određene osećaje prizvati nazad i uživati u njima iznova, može biti lepo i pustiti ih da odu. (Po mogućstvu nekom drugom, a ne da tek onako nestanu.)

Međutim, ima i onih osećaja koji su ni tamo (otišli nekom drugom), ni ovde. I tu su i nisu tu, čini mi se da ih proživljavam iznova, premda nisam sasvim siguran. Takve osećaje bolje je pustiti da odu, ali - njima se možda ne ide. A ako ih pustim, nisam čak ni siguran da li sam ih pustio, odnosno, ako jesam, da li su stvarno otišli?

Ovo dođe nešto kao tribute svemu tome.